Jednog kisnog dana Sofija je setala ulicom grada. Bila je u mantilu i cizmama, koje nisu bile takve da bi je stitile od kise. Volela je sa seta po kisi. Uvek je govorila da joj pomaze da odkloni svakodnevne probleme.
Sofija je bila ucenica, i imala je petnaest godina. Bila je odlican djak, dok nije srela njegove plave oci i dok jedno drugom nisu rekli "zdravo". Od tog dana su njeni videli da se sa njom nesto desava. Pocela je da se sminka i oblaci suknje i haljine do tada je nisu mogli izvuci iz farmerki.
A onda je njen otac nasao Draganovu sliku u fijoki. Od tada nije smela da izlazi napolje. Kada joj je kasnio autobus, roditelji joj nisu verovali.
Sofija je svakoga dana bila tuznija i tuznija, nije ga mogla izbaciti iz glave, jer joj se pricestio za suze. Jos se nisu ni poznavali a znali su da pripadaju jedno drugome.
Zajedno su setali po kisi, a odma bi Sofija rekla "hajmo pod nase drvo". A onda bi dugo sedili na klupi ispod drveta i pricali.
To je trajalo sest mieseci.
Sest mijeseci sunca, ljubavi, nezaboravne ljubavi.
Onda su Sofiju poceli pratiti, a ona je razmisljala o samoci. Pocela je da prica Draganu, al je on sve najmanje od nje krio. Zatim je sedila u svojoj sobi i pokusavala da prica sa svojom majkom, ali ona nije marila za nju. Mama je progovorila sa Sofijom, a Sofija je rekla "cujes li kako se lepo i tiho cuje".
Dragan je stalno cekao na klupi ispod drveta, ali Sofija nije dolazila. Nije je bilo, i kad bi neko pitao za nju, svi su cutali.
Sofija se potpuno promenila. Drugarice su joj rekle da Dragan odlazi iz grada. On govori "tu sam nasao i izgubio srecu".
Voz je kretao u 14.00 sati. Ona se vracala iz skole, nije otisla kuci vec na stanicu. Nasla je voz koji je trebao krenuti i nasla je i njega, pune oci suza. Vidio je Sofiju i iskocio, cvrsto je zagrlio. Oboje su plakali. Dragan je rekao "sta cemo Sofija, sta da radimo, da bi smo ziveli srecno?". Ona ga je gledala i njegove svetle plave oci, a suze su joj postale tamne.
Cutala je i jecala.
Voz je vec krenuo "zbogom Sofija, mozda cemo se nekad sresti. Ja odlazim a ti znaj da te jos uvek volim".
Dugo je mahao, a ona je stajala i dugo mahala za vozom. Nekako je nasla put do kuce i odma je otisla u svoju sobu.
Odlucila je da se ubije. Kad su joj roditelji otisli na posao, jos je uvek sedila u svojoj sobi i razmisljala. Bio je Petak 13. Usla je u kupatilo i pustala toplu vodu u i usla u kadu. Pocela je histericno da se smije drzeci zivot u rukama, dok je umirala govorila je Draganovo ime.
Sofija je polako i sigurno koracala u smrt.
Otac je usao u kupatilo i poceo je da vice "ja sam kriv za sve, za sve!". "Ja sam je ubio!". Zena ga nije razumila, ali kad je dosla pala je u nesvjest.
Dosla je hitna pomoc, ali je bilo prekasno.
U njenoj sobi su nasli pismo, pisalo je:

Petak 13.
Dragi Oce,

"Nemoj da se ljutis na mene. Ovo je bilo najbolje i najlakse resenje. Nije me bolilo. Moj Dragan je otisao iz grada a ja za uvek iz ovoga sveta. Vi ste jos mladi. Ako budete imali kcerku, daj te joj ime Sofija. Neka ima ono sve sto nisam ja imala. Neka bude srecna.
I poslije svega VOLI VAS VASA SOFIJA".

Dan posle Sofijene smrti stiglo je pismo od Draganovih roditelja, pisalo je:

Subota 14.
Draga nasa Sofija

"Dragan nije vise ziv. Od kada se vratio, delovao je nikako, izgubljeno. Bio je petak 13. Ovde je padala kisa, nije hteo da ponese kisobran, ne znam zasto. Drug mu je rakao da se skloni sa puta zato sto su kola nailazila, Dragan ga nije poslusao i kola su ga udarila. Na smrt nam je rekao: "Ja moram svojoj Sofiji, on me zove."
Dao mi je adresu da ti napisem DA TE JE PUNO VOLEO.

Draganovi Roditelji

Otac i majka su dobili cerku i nazvali su je Sofija. Imala je sve sto Sofija nije....